Peacock

Nekad prođe zaista dugo dok nešto ne nacrtam, a ovih nekoliko radova su nastali sve jedni za drugima i u jako kratkom periodu. Ovaj je bilo vrlo zabavno raditi :)

Dreamer

Off topic

Ono šta i kako slikam (crtam) ne nalazim uvek lepim, ali nalazim neophodnim. Tako sam cele jedne godine u srednjoj školi bila opsednuta crtanjem portreta - bilo je zaista lica koja sam morala da naslikam, da li zbog nosa, očiju, bora (mislim da još u slikarstvu nalaze odbojnim ljudsku borbu sa borama)...kasnije je došla na red moda - nekih dobrih 1,5 godina, stim što sam te radove mnogo urednije čuvala. Posle toga sam imala period "buntovničkog" crtanja/slikanja, i slikala sam samo kad sam ljuta (ironično je koliko je produkt takvog mog stanja izazivao komentare tipa "lepo, cakano, veselo..."). I na kraju, početku i u sredini uvek sam znala da "provučem" koji pejzaž, u najvećem broju rađen akvarel tehnikom. Ništa mi nije veći izazov od toga! Oslikati prirodu vodom! Ukrotiti je na papiru i dobiti efekat oblaka, vode koja se talasa....slikati vodu vodom...to mi je uvek bilo magično!


Fakultet je prošao isključivo u crtanju i crtkanju, tu i tamo neki portret, mrtva priroda i (ponajviše) stripsko crtanje (po ugledu na Dylan Dog-a, Džeremaja...). Uglavnom to je to. Sad slikam/crtam zbog (nekad, u celom radu, samo par) linija i poteza kojima budem više nego zadovljna i u kojima prepoznam rezultat nekog davnog vežbanja i delić nekog uspešnijeg rada...ovde sam recimo slikala samo zbog desne strane lica Poirota:

A inače uz:

Battlestar Galactica - Starbuck remembers

konkretnije onog dela od 1:09 :))

Hvala na pažnji i prijatan dan.

Belgijski detektiv i pletenje...

...savršeno idu zajedno! I to ne samo zbog vremena trajanja svake epizode, a ono je savršeno: oko 50 minuta, dovoljno da jedna pletilja ne mora ustajati suviše često da promeni na sledeću epizodu, a opet ni previše dugo da ne zapostavi i druge obaveze sem pletenja ;)) Kao što rekoh, osim toga mora mu se odati priznanje i za čajnike, šoljice, savršeno uglačane cipele, induktivni i deduktivni metod pri rešavanju slučajeva, uzbudljiv finiš koji čuva baš kao jagodu na šlag, pedantnost, maniri...a sve mi se to posebno uklapa u pletenje. Dakle, dame i gospodo c'est Hercules Poirot:

Ako ne prepoznajete na mom skromnom crtežu David Suchet-a, onda svakako prepoznajete bar čuvene brčiće ;)

Little white kitty

Prosto da je naslikaš....

Topčiderska hobotnica

Obiđoh, nakon više od godinu dana, Topčiderski park. Sobzirom da smo suprug i ja živeli na Miljakovcu, najčešće šetnje su nam bile baš do ovog parka i nazad. I baš zato, zbog tih "komadića" Beograda, kad pomislim na ovaj grad, gužva, bukva, i gradski prevoz nisu jedine asocijacije...eto, tako ja delim komplimente :)))

U nastavku priče sledi da se ova ista meggy, od svih stvari koje nudi jedna metropola, najviše oduševila...jednim platanom. Čuj jednim - najstarijim i najvećim platanom u Srbiji, a među najvećima u Evropi sa svojih (aproximativno) 160 godina, 34m i obimom stabla oko 7m (da se zna da sam uradila domaći :)) veće drvo nisam videla do sad, a prvo na šta me asocira, naročito kad se stane ispod grana pri dnu krošnje, je ooogromna hobotnica sa pipcima!

Prilično detinjasta asocijacija, priznajem, ali su čak i kvržice (doduše sa gornje strane) na grani potvrdile ovo poređenje :)

 

Naravno, zbog težine "pipaka" morali su da postave stubove kojih će ih držati. A oni su se prosto utopili u te grane!

 Nestvarno, zar ne ?!

2 beretke i 1 vodopad

Znam, znam - pa zar beretke na 30 stepeni! Ali prosto su molile da ih ispletem...dobro, pre njih me je zamolila sinovica Anči (za nju je ova siva) :))

A druga je za mene:

Na brzini za njihovo pletenje mogu da zahvalim vrucini, koja mi osim rano ujutru i uveče nije "dozvoljavala" da izlazim napolje, kao i Džejms Bondu: šta da kažem, samo tokom onih silnih jurnjava ispletem minimum 2 reda :))

A kako da se odmorim kad preteram sa pletenjem? Ništa bolje od šetnje po prirodi!
Saznadosmo za Dumbovački vodopad, koji se nalazi na staroj fruškogorskoj transverzali.
Od Novog Sada smo kolima došli do mesta Rakovac (a u Beogradu sam živela u Rakovici :)), parkirali se i pešaka kroz šumu nekih 3km u jednom pravcu. Tim putem se ide jako sporo jer je teren klizav i strm, ali sam osećaj da si na nepoznatom terenu, u gustom hladu i da čuješ samo stanovnike šume oko sebe, budi avanturistički duh. Umorne od takvih uslova (preterujem, nije toliko strašno:))) dočekala nas je svežina koju širi vodopad u tom kutku šume. Baš je odmor za oči i toplo preporučujem!

Eto toliko, do sledeće turneje po Fruškoj Gori mah mah od mene: